Substanša Džouns je posvetila život fotografisanju “debelih” ljudi

Substanša Džouns je započela Adipositivity projekat u junu 2007.godine. Od tada, fotografisala je nekoliko stotina srećnih golih žena velikih proporcija, mnogo velikih muškaraca i oko četrdeset parova. Projekat je najpre uključivao fotografije „debelih“ ljudi, kako ih Substantša opisuje, koji u navećem broju slučajeva poziraju goli. „To su delom debeli ljudi, delom feminizam, delom ‘jebite-se’“, objašnjava ga. Pričali smo sa Substanšom o pozitivnom stavu prema telu i dobrim i lošim stranama njene fotografske prakse.

VICE: Kako nalaziš modele?

Substantia: Ponekad kontaktiram ljude i jednostavno ih pitam da li su zainteresovani da poziraju. Ali, uglavnom ljudi kontaktiraju mene i pitaju me da ih fotografišem. Traganje za modelima baš i nije ono što radim.

Kako im prilaziš?

Nije svaka debela osoba „otvorena“ – osoba koja otvoreno prihvata prostor koji njeno telo zauzima. Mnoge je stid sopstvenog tela i često se nadaju i/ili pokušavaju da ga promene kako bi se približili uskom idealu lepote.

Reč „debeo“ je moralno neutralna, dok je reč „prekomerna težina“ termin kojim sudimo , a „gojazan“ patologizuje nešto što je prirodna stvar. Tako da, prići strancu sa ovakvom izjavom o njihovom telu – bilo kakvom izjavom o njihovom telu – vrlo verovatno nije najbolja ideja. Pojaviti se go na internetu je velika stvar. Kao i sa mogo drugih stvari u životu, najbolje je to uraditi svojom voljom. Sa entuzijazmom je još bolje.

Da li vam je generalno lako da pronađete ljude koji će vam pozirati?

Dobijam više zahteva nego što mogu da izvedem, ali opustiti osobu za vreme fotografisanja je druga stvar. Mislim, da li biste bili opušteni kada biste goli stajali pored osobe koja drži fotoaparat, a koju ste tek upoznali, i koja vam je obećala da če vaše golo dupe videti ceo svet? Pozvala sam Adiposere da koriste šta god bi moglo da bude od pomoći za vreme snimanja. Muzika. Kokteli. Ali više od svega, smeh je nešto što najbolje deluje u ovim situacijama. Uvek ga ima mnogo. Smeh i golotinja su odličan par.

Šta misliš da privlači ljude koji ti poziraju? Da li misliš da neki to smatraju „osvetom“ protiv magazina koji uglavnom pokazuju veoma mršava i „savršena“ tela?

Ne mislim da iko to smatra osvetom. Ali podrivanjem? Svakako. Fotografija je sredstvo koje se često koristi da ubedi ljude, naročito žene, da su bezvredne u svom prirodnom stanu – da moraju da progutaju nekih 66 milijardi dolara kojim ih dijetetska indisraija hrani godišnje. Adipositivity projekat ruši taj koncept – koristi fotografiju da promoviše ljubav prema sebi i navodi ljude da zavole sebe u prirodnom izdanju.

Odakle ti ideja za ovakav projekat? Šta želiš da pokažeš ovim fotografijama?

Otkrila sam da ono što je vizualno neprijatno, naročito kada je taj osećaj neprijatnosti stvoren u medijima, ukoliko to nešto neprjatno nekoliko puta predstavimo pozitivno, promenićemo ga. Takođe sam primetila da više verodostojnosti pridajemo nečemu što je estetski prijatno. Nema ničeg boljeg nego izazvati prirodu, ma koliko problematično vam se to čini.

Cilj mi je da ohrabrim ljude da se informišu o politici tela, da prate trag novca i istraže nauku koja nije izmanipulisana dijeteskom industrijom. Želim da vole svoja tela i dozvole drugima da vole svoja.

Da li ti ponekad poziraš samoj sebi?

Da. Naročito na početku, kada je svega par ljudi znalo za projekat i kada ljudi, prirodno, nisu bili oduševljeni idejom da se sastanu sa potpunim strancem u nejgovom stanu i poziraju goli za fotografije koje će završiti na internetu. Zaista ne zvuči primamljivo. Fotografije sa početka projekta su uglavnom fotografije na kojima poziram ja i nekoliko mojih prijatelja. Uživam u poziranju isto koliko i ostali ljudi koji su mi pozirali. Poziranje ti daje moć i uživaš u „jebite-se-izmu„.

Divno je to što ne podržavaš neralne ideale koje većina medija podržava, ali da li misliš da postoji rizik da tvoje fotografije glorifikuju način života za koji će neki reći da je nezdrav?

Zaista postoje različiti načini života za koje smatramo da su u vezi sa lošim zdravljem i ranim umiranjem. Da li debeli ljudi vode ovakve živote? Ponekad. Baš kao i mršavi. Ali, biti debeo nije način života. Ako moje fotografije promovišu bilo kakav način života, onda je to način prihvatanja sopstvenog tela, sreće i romantične ljubavi. Ne promovišem biranje sopstvene veličine, što se pokazalo kao neuspešnan poduhvat. To radi dijetetska industrija. Volela bih da im neko postavi pitanje: „Draga dijetetska industrijo, da li misliš da postoji mogućnost da ove fotografije glorifikuju način života koji se medicinski smatra nezdravim?“. Ako ovo pitanje uvrstiš u intervju sa dijetestkom industrijom, biću ti najbolja drugarica zauvek.

To pitanje je razumljivo, i mnogo ljudi mi ga često postavlja. Ali, razmišljajte o ne-korporativnoj, ne-sponzorisanoj medicini. Postoji nekoliko objavljenih studija koje tvrde da težina nije nikakv indikator zdravlja. Druge studije kažu da fokusiranje na težinu umesto na zdravlje može biti jako štetno. Prosvetljujuća je i studija koja prati grupe ljudi različitih težina, a približnog zdravlja. Zaključili su da čak i oni prekomerno gojazni imaju isti ili čak niži stepen smrtnosti od onih sa „normlanom težinom“. („normalna težina“ je njihov rečnik, a ne moj).

Tako da, ja nemam problema zbog toga što podržavam projekat koji promoviše ljubav prema sebi i pomaže ljudima da vole svoje telo i brinu o njemu u kakvom god da je obliku. Radije promovišem to nego one koji ugrožavaju svoje telo pokušavajući da dostignu nešto što je nedostižno. Spavam sasvim mirno. Ko zaklana.

Na kojoj lokaciji obično fotgrafišeš?

Gde god mogu. Radije fotografišem svoje subjekte u njihovim stanovima, ali većina njih nisu lokalci, tako da se obično nađemo u iznajmljenim studijima, hotelskim sobama, dvorištima, na ulici, u parkovima ili stanovima prijatelja. Jednom sam fotografisala ispred policijske stanice. Policajci su napustili zgradu, opkolili nas i gledali šta radimo. Radila sam i u nekoliko javnih toaleta i u krevetu budističkog monaha.

Da li si imala problema na snimanjima na javnim mestima?

Većina posmatrača je divna. Drugi, ne baš toliko. Vrištali su na mene, gađali me cipelama, pretili policijom, pretili i gorim stvarima od toga i optuživali me da vređam nasleđe Džordža Vašingtona. Nije neobično da kažem modelu koji mi pozira: „Ok, stižu. Ti ćuti, ja ću da pričam.“.

Fotografisala si mnogo parova? Da li su partneri obično iste veličine? Da li nam to govori nešto o činjenici da je ljudima lakše da budu sa nekim ko im je sličan?

Sličnosti u karakterima, ambicijama, ukusima i načinu života definitivno doprinose uspešnoj vezi, ali ne mislim da veličina tela ima veze sa tim. Nema svako određeni fizički „tip“ koji ih privalači, a kod onih koji ga imaju, taj „tip“ obično nema veze sa njihovim sopstvenim telom. Uzmemirava me koliki je broj ljudi koji misle da debeli ljudi jesu ili treba da budu u paru sa drugim debelim ljudima. Ili mršavi sa mršavim ljudima. U stvarnosti, svakog dana viđam ljude koji dokazuju suprotno. Srećne, uspešne dokaze.

Hvala Substantia.

Njen rad možete pratiti ovde.